love

Spopale su me uspomene na jedan život koji mi nije pripadao, ali u kome sam se nalazila svoje najskromnije i najtrajnije radosti: mirisi leta, ovaj gradić koji sam volela, večernje nebo, M.P.-ov smeg. Sva beskorisnost onoga što sam ovde činila i radila bez M.P.-a počela je da me guši i jedva sam čekala da se sve ovo okonča.

I pored svoje dobre volje, nisam mogla da prihvatim ovu bezočnu izvesnost. Jer najzad, postojala je smešna nesrazmera između predrasude koju je ova izvesnost otvorila i nenarušivog razvoja stvari od trenutka kada smo raskinuli. Ipak, bila sam primorana da priznam, da je od trenutka kada je donesena odluka o raskidu, njeno dejstvo postalo isto toliko izvesno i ozbiljno koliko i prisutnost ovog zida o koji sam razbijala svoju glavu.

Važna je jedino mogućnost vraćanja M.P.-u, skok van svega, trk u ludilo koje bi pružilo svemogućnost nadi. Naravno, nada je bila u tome da čovek bude pijan. Ali od tih svih čaša i čašica, zbog svih onih dana i beskrajnih časova u toku kojih je bilo opijanja, imala sam utisak da alkohol postaje neka bezbojna voda od koje mehvata vrtoglavica. Ali kada se sve dobro razmotri, ništa mi nije omogućivalo taj luksuz, sve mi ga je uskraćivalo, mehanizam me je ponovo uzimao pod svoje.

Slušala sam ipak glas razuma i trudila se da na to više ne mislim. Legla sam, zagledala se u nebo i upinjala se da ga s interesovanjem posmatram. Naprezala sam se da skrenem tok svojih misli. Osluskivala sam svoje srce.

Nikad nisam imala istinsku maštu. Pokušala sam ipak zamisliti končan raskid. Ali uzalud. Zora i konačno pomirenje sa raskidom bili su tu. Na kraju bih došla do toga da je najbolje ne vršiti nad sobom nikakvu prinudu.

U zoru je kraj, znala sam to. Noći sam uglavnom provodila u iščekivanju upravo te zore. Nikad nisam volela da budem iznenađena. Kad mi se nešto događa više volim da sam spremna. Najteži je bio onaj neodređeni čas u koji sam znala da je sve gotovo. Čim bi prošla ponoć, počinjala bih da iščekujem i osluškujem. Nikad moje uvo nije čulo toliko tananih šumova. Mogu reći da sam sve ovo vreme imala sreće, u neku ruku, jer zvono telefona još uvek nisam čula. M.P. je govorio da čovek nije potpuno nesrećan. Davala sam mu za pravo sada, kada je nebo ponovo dobijalo boju, i kada se novi dan polako uvlačio u moj život. Jer ja sam isto tako mogla čuti i zvono telefona i srce mi je moglo prepući. Čak i kada bih zbog najmanjeg šuma poletala ka vratima i izbezumljeno čekala dok ne začujem sopstveno disanje, prestravljena što je ono tako hrapavo, srce mi na kraju krajeva ne bi prepuklo i ja bih bila u dobitku još za jedan dan.

U tom trenutku pomalo mi je smetalo u mom umovanju ono strahovito ushićenje na 20-30-ak godina života koje bih tek imala da proživim bez alkohola, bez terevenki, bez plakanja... bez Njega... Ali sam ga ipak stišavala time što sam zamišljala kakve će moje misli biti kroz tih 20-30-ak godina kd se budem našla u istom ovakvom položaju. Kad već raskidamo konačno, vreme i mesto, očigledno nisu važni. Dakle morala sam da prihvatim raskid.

U tom trenutku, tek u tom trenutku imala sam tak reći pravo, davala sam sebi u neku ruku dopuštenje da pristupim drugoj pretpostavci: pomirenje. Nezgodno je bilo to što je trebalo obuzdati onu plahu pomamu krvi koja mi je bezumnom radošću navirala u oči. Trebalo je da sve svoje snage napregnem kako bih stišala ovaj krik i urazumila ga... Trebalo je biti prirodan, čak i pri ovoj pretpostavci da bi i u onoj prvoj moje mirenje sa sudbinom izgledalo verodostojnij. Kad sam u tome uspevala, postizala sam jedan sat spokojstva. To je ipak bilo nešto.

Talas zatrovane radosti navirao mi je u srce.

Iz dubine moje budućnosti, u toku celog ovog besmislenog života koji sam vodila, neki mračan dah dopirao je do mene kroz godine koje još nisu došle i taj dah je na svom putu izjednačavao sve što mi se nudilo u godinama koje sam i onda proživljavala, a koje nisu bile ništa stvarnije. Šta me se tiče tuđa smrt, šta me se tiče ljubav jednog fudbalera, šta me se tiče njegov bol, život koji neko izabere, sudbine za koje se neki opredeljuju, kad je već jedna sudbina morala uzabrati mene i uz mene M.P. koji mi je sada brat po čaši. Shvata li on sve ovo zaista? Gušila sam se vičući sve ovo. Oči su mu bile pune suza. Okrenuo se i nestao.

Čudesan mir ovog dana prodirao je u mene. Zvižduk njegov u daljini oglašavao je polazak u jedan svet koji mi je sada zauvek postajao ravnodušan.

Prvi put posle dugo vremena pomislila sam na D.Z.

Kao da me je ovaj veliki gnev očistio od zla i sasvim oslobodio nade, ja sam se, pred ovom noći, prepunom značenja i zvezda, prvi put potpuno prepustila nežnoj ravnodušnosti sveta, osećajući da mi je tako sličan, najzad tako srodan, blizak, uvidela sam da sam bila i da sam još uvek srećna; da se sve konačno završilo...